Једро
И без мене
довољно је срећних
јарбола у граду.
Подобних
за све заставе.
Развијорене
и избледеле од
сунца.
Белином дозивају
и моју
коју нисам подигао
на време.
Сада се предајем
варљивим сећањима.
Расцветалим
усред зиме.
Попут сувих грана
окићеним старим
новинама.
Пркосним одрдницама
у речнику промашених
судбина.
У оскудици обележја
простирем своју
кошуљу.
Олујном ветру
околини се повинују
чаршави.
Она се држи за
конопац
и на леђима завезује
рукаве.
Камено младунче
Узлетео сам
када ми је са срца
пао камен.
У висинама заборавио
одакле сам дошао.
Без одговора на
питање
зашто сам ту, одозго
сам се
брзо вратио.
Тражећи свој камен
у јајастом
нашао сам га облику.
Сада дозивам
истрајну птицу
која над мојом
слабошћу кружи
да слети на њега
и излегне ми камено
младунче.
Часопис ,,Кораци" 1-3/2017.
Нема коментара:
Постави коментар