понедељак, 24. октобар 2016.

ИЗВОРНИК 6 (са 3. конкурса 2015) Књижевнг клуба 21

ЈЕСЕН НА ОРЛУ ДОЛЕТЈЕ У МОЈ КРАЈ


Неопажено и у тишини, коју само фијук вјетра ломи,
и грактај вране, праћен злосутним ехом, који се кроз шуму преломи,
долетје Јесен на крилу орла, златног и неустрашивога,
погледа гордог и презренога,
што леди крв у твојим жилама.
Орлова златна крила су попут хиљаде хитаца,
што сијају попут безброј малених свитаца,
а очи су му попут сјајнoг бисера,
извађеног са самог дна плавог и валовитог мора.
Када слети на прву запуштену грану великог храста,
свјетлуцаво крило са тијелом његовим сраста,
а поглед му се пружа кроз задивљујући пејзаж, кроз долине,
док су му се груди испрсиле од гордости и милине.
Њега када видиш, не можеш рећи да је то савршенство и дивота
али видјети њу, Јесен, велики је доживљај и красота.
Те смеђе очи, дубоке и у пуном своме сјају,
безбрижно са гране посматрају људе у моме крају.
Понекад, ради игре, по меканој трави иње просипа,
зелене листиће, са гране, у жуте и црвене нијансе претапа.
Кроз своје црвенкасте, рујне усне хладни пољубац нам даје,
те због њега на нашим образима, руменкасти траг остаје.
У њеним грудима удара једно срце добронамјерно и лијепо,
које у људску чистоћу у души вјерује слијепо.
Зато и ми вјерујмо у њено постојање и моћ,
да би нам се опет одлучила доћ,.

Софија Јањић, рођена 2002. године у Невесињу, живи у Бања Луци. 

 

Нема коментара:

Постави коментар