Вељко Биснић (1956) – РЕЗОВИ И СКИЦЕ

У ЦИК ЗОРЕ

На обали нестрпљиво скидам одјећу. Дио по дио, бацам далеко до себе. Кидам јутарњу росу кап по кап, остављам то свјетлуцаво благо у углу ниског шибља, дивљег шипка са презрелим плодовима ко бисерима.

Лагани јутарњи вјетар успорава моју намајеру, да се го-голцат отиснем по води и пливам... пливам што даље од свега. Хлади моју нагомиловану врућину топлине страха који чека дубоко у мени.

Лагани јутарњи вјетар.

Обруши се јадан јутарњи зрак иза високих борова на пропланку на мене, пробио ме кроз тјело испод рамена, сасвим случајно, ненадано, остао сам прободен свевишњом стрелом.

Прободен, ипак мрдам... Добро је. Вода је очекивано хладна. Ноге се тешко привикавају на ову хладноћу, још један зрак, гле чуда одбио се од глатко стакло воде и право мени у очи.

Слијеп, плачем... Изненадном страхотом, шумом која из тмине гура се, надире... Још мало, па да потпуно зароним у воду спаса.

У цик зоре, плачем а драго ми је.

  

ПРИЧА О ЛУТКАМА КОЈЕ ПЛАЧУ

На плавој гробници дјетињства лутке плачу-заборављене и одбачене. Снови прохујали, куда пловите и носите лутке које плачу...

Успаване лутке дјетињства отргнутог из немани и заборава која бије своју тамну страну вјечности кап по кап.

На плавој гробници, успомена лутке које плачу сву ноћ трају.

Снови прохујали куда пловите на сав глас.

Окрећем се, вртим и не могу да спавам. Нико овдје не спава. Нико. Ноћу затварам све прозоре собе. Ставили су ми ноћ под пазух. Ноћу пливама по немирном мору сјете, валови ме бацају и руше на кољена падам. Немоћан сам и слаб. Старост рђаво оружје бије своју снагу и моћ.

Аждаја која гута све пред собом. Посрамљен, волим да плачем, трајем пркосно али трајем. Некако...

На плавој гробници дјетињства лутке плачу...Знам.

Вељко Боснић (1956) рођен у Дрвару БиХ, диоломирани професор социологије. Од 1997. живи у Свилајинцу где и ради у Пољопривредној школи у Дому ученика. Пише прозу и поезију.