уторак, 8. март 2016.

ДУШКО РАДОВИЋ

Замислите

Замислите, децо, једно велико море,
и у том мору једну велику лађу,
и на лађи округле прозоре,
и на једном прозору — принцезу Нађу.

Замислите сад, децо, то исто море,
и у том мору исту велику лађу,
и на лађи исте округле прозоре,
и на другом прозору — разбојника Кађу.

Замислите онда: бура иде,
ветрова фијук и таласи,
и један талас принцезу скиде
и поче млади живот да гаси.

Замислите, децо, сто таласа,
већих сто пута од сваке принцезе,
може и ајкула свакога часа
на модром таласу да се довезе.

Страхом и болом обузет,
појави се отац принцезин
и рече:
— Онај биће ми зет,
ко спасе млади живот њезин!

Замислите, децо, пуна лађа,
сви официри, принчеви, адмирали…
И сви ћуте, сви дрхте, само Кађа
скочи — и море га зали.

Кађа извали страшну псовку
на рачун ветра, на адресу живота, на име мора,
избеже смрти мишоловку
и спасе принцезу из валова.

Замислите сад: отац тај,
краљ сигурно, а цар вероватно,
подиже Кађу у загрљај
и пољуби га ноншалантно.

— Ово је кћер моја, а жена ваша — принцеза
мила Нађа!
— А ја сам, с допуштењем, извините на сметњи,
разбојник Кађа!

Умири се море, затаји ветар, стаде лађа…
Пуни страха, пуни стида, препуни језе —
сви гледаху у правцу принцезе.

— Храбри Кађа, рече бледа принцеза, ја сам ваша
Нађа…
Извините, тата, на овом свету свашта се догађа!



Нема коментара:

Постави коментар