Арсен Дедић (28.7.1938. – 17.8.2015.)

 МОЈЕ ИМЕ

Моје име се не изговара јавно

полиција не дозвољава да се шири

Моје име је конспиративно име

неких мојих другова

оно се исписује ноћу по зидовима

по цијену слободе

Моје име је лозинка љубавника

оно се извикује под вјешалима

Мојим су именом само најхрабрији

крстили своје дјечаке

у слијепим планинским кућама

знајући што их због тога чека

* * *

То може само жена која љуби

тражити мало, поклањати све.

Дани су тешки, загрљаји груби

а она ко некад вјерује у сне.

Вјерна и тиха зна још да чека

када и не мисле на њу.

Пролазе дани, не враћа се ријека,

а она још увијек стоји ту.

То може само жена која љуби

пружати њежност и живјети без ње.

Татјана Лукић (1959-2008)

ПРУГОМ

Јосипу, пред одлазак

Под мојим или твојим прозором? Не знамо

гдје ће ноћас букнути ватра

али негдје хоће

страшан прасак од којег ће моје дијете

окупано цијело намазано уљем пред спавање

добити фрас

и твоје дијете наравно

на које уопће не мислим овај час

и зато трпам у торбу пелене

и журим у сусједни парк

пругом која ће не знамо час

али засигурно одлетјети у зрак

преко ријеке кроз равницу равно

до двије дивље пљтке малог језера у парку

и сличних свакодневних трица

журим журим са заспалом сјеницом

у једној руци и бочицом млијека у другој

пругом којом језде пресахле дојке

и отворени кљунови заплашених птица

Осијек, јуна 1991.

Из Антологије српске избегличке поезије ,,Прогнани Орфеји“ Ненада Грујичића (Бранково коло, Сремски Карловци, 2015)

Политика, субота 1. Август 2015. (Култура, уметност, наука)