НАШИ У ЗБОРНИЦИМА

ГДЕ ЈЕ ПЛОТ

Саша М. Угринић

Претапају се границе.

Преплићу се прсти

пируете на ливади.

Моја сен и ја смо једно.

Ти и мој сан се спријатељујете,

Између тебе и мене постоји међа

и растојање које се прелази.

Претапају се границе.

Улазимо једни у друге

као лопови, уходе,

Као освајачи и поробљени.

Као победници без победника.

И без поражених.

Ту где је сада плот,

биће различак

или какав друм.

НЕСАНИЦА

Нена Радуловић

Куда са тобом после ове ноћи, варке

Сунца, црне бубе која мили, куда

Са тобом после ове ноћи несанице.

Препушташ ме умору па сам орач

Изгорео у стиду месечине, па сам

Ткаља са рукама у млеку заранка,

па сам зрно слутње, кап страха,

Нетраг свитања.

Путујем троуглом света, ти ме пратиш

И прождиреш ми ноћи,

Ти удовица, богомољка, ти ратник,

Црвени змај оплођен мојим сновима,

Ти бестидница ослобођена грехова.

Нека те стреле пчела у победоносном

Маршу загрле, нека ти јутро постељу

Каменује и раздрљена недра дана нека те

Удаве, нека живи твоја смрт, несанице.

ОТКРИЋЕ

Илија Веселинов

Гурнут у бездно гледам у земљу

Чекам мог Озириса

А он ме гледа и ћути

Лако ћу носити старост

Претешко је сећање на детињство

Био једном неки сокак

Било једном неко сунце

Био једном неки Дунав

Било једном неко дете

Шешир од сламе

Улица од песка

Ноге од ветра

Руке од перја

А срце од лета

Тек сад знам зашто расту љубичице

Да их нека деца некад беру и

Да их се некада сете

КАО ЖИВОТ

Љиљана Милосављевић

Ала ти мене калиш

Загрејеш

Па хладиш

Челик сам

Сањаш

Па заборавиш

Љубав сам

Зовеш

Па оставиш

Тајна сам

Ала ти мене калиш

ПЕСМА О ВИНУ

Радмила Танасијевић

Чудесна свита

музику ствара

у гроздове збране

милујући дирке.

Безброј артиста

ћилим шара

плешући уз ноте

божанске свирке.

Завијори коло

босоногих муза

мешајући боје

у ћилиме саткане.

Кану једна,

потом безброј суза,

за срећу и тугу

у будуће дане.

То младост, црвену

к’о крв, љубав точи

да живот у њој

кроз векове зри.

То божија муза

песму срочи.

Наздрави љубави

за живот пиј.

ИЗНАД ЗИДА КАЛЕМЕГДАНСКЕ ТВРЂАВЕ

Нена Радуловић

Знам, не сећаш се више многих тренутака из твоје

прошлости, прочитаних књига (осим, можда, наслова),

залазака сунца изнад Саве и Дунава, сласти првог не-

верства...

Све је остало пусто у времену, узалуд отвараш

прозор, све је поништено заувек, још само трамвај двој-

ка пирка у твојим рукавима док се питаш да ли то сада

долазиш или одлазиш.

За све то време провидно тело старкеље лети по-

пут светлости изнад троле трамваја двојке и поздравља

те млатарањем клемпавих ушију, ти не знаш ништа о

старкељи, али он се бечи, потврђује се и поништава као

одјек времена, али ко то беше, ма баш те брига, ти тр-

паш његове дроњке у фишек и убацујеш у трамвај који

се пропиње тамо према Душановој улици, Калемегдан

остаје негде лево или десно, ти се нагињеш кроз прозор

и гледаш како би да ускочиш на задњу платформу... као

некада... као некада...

Знам, старкељи који се смеје ти би да заврнеш

уши, али његово тело је провидно и не знаш шта је го-

ре, а шта је доле, док трамвај двојка јури и звони на уз-

буну у твом сећању, натраг путем живота који је про-

шао.

Затварам прозор.

СТОП

Љиљана Милосављевић

 

Пробудим се, на Тв – у гологузе, весеље... да ли је рат стао!? 

Можда ће неко да нам  јави ... Свет је полудео... Чекам. 

БОЉЕ БИТИ ПИЈАН, НЕГО СТАР

Саша М. Угринић

Заљуби се Божа у Божану. Много лепу. Лепшу од

светлости. Њој за љубав, створи свет. Али, због прете-

ране насртљивости и љубоморе, Божана га убрзо напу-

сти и проучивши његов, виде да може да направи свој,

још бољи свет. Отада Божа пати. А патње богова дуго

трају.

У Божином свету живе микроорганизми. Они, из-

међу осталог, воде љубав и размножавају се. Некима од

њих то не успева, па утеху траже у омамљујућим теку-

ћинама и у музици. Све баладе о неузвраћеној љубави

постају велики хитови, због мелодија које улазе у душу

и приче што Великог Оца подсећа на његову стару љу-

бав. А божанске туге дуго трају.

Такође је Божа патио, откада се од своје мајке

одвојио. А „Народ небески”, специјална врста микроба,

о томе је најбоље певао.

Божа је једно од старије деце у својој фамилији. И

када га питају зашто се опија песмама смртника, одго-

вара да је боље бити пијан, него стар.

Још се није одљубио! Непоправљив случај.

57. Међународни београдски сајам књига

Једна од наших најбољих и најпревођенијих песникиња Радмила Лазић свечано је јуче прогласила 57. Међународни београдски сајам књига отвореним, а у име Мађарске, овогодишње земље почасног госта, сајам је поздравила млада списатељица Ноеми Сечи.

Зимогрозица

Радмила Лазић

Код мене нема мира и спокоја,

Само врућица или зимогрозица,

Од којих тело хвата дрхтавица.

Дробим се и осипам,

Душа ми је капут мољцима изгрижен.

Земаљском сам сољу осољена.

Певише је и мало свега.

Бејах загрцнута сопственом срећом,

Као дојенче мајчиним млеком,

И бејах коцка леда

У чаши коју је држала непозната рука.

Сада, главу савијам према срцу

Као ждребица над празне јасле.

Нема већег пораза

Него бити без уздаха.

Варвари

Амир Ор, Израел

Нисмо узалуд чекали варваре,

Нисмо се узалуд окупили на градском тргу.

Нису узалуд наши великани оденули одоре

и увежбавали говоре за ту прилику.

Нисмо узалуд среушили наше храмове,

и подигли нове за њихове богове;

спаливши успут све наше књиге

јер у њима нема ничега за такве људе.

У складу са пророчанством, стигли су варвари

и узели кључеве града из краљевих руку.

Али када су дошли, носили су одећу из ових крајева

и имали обичаје исте као што су наши;

а када су почели да заповедају на нашем језику,

ми више нисмо знали када су варвари дошли код нас.

POEZIJA

Neke nove svjetlosti

Goran Gatalica, Zagreb

Kroz zjenice istoka
svijetlost odmara moje kosti.
Svjetlosti u obraze.
Svjetlosti u kiše.
Svjetlosti u tišine.

Ovo je pjesma zanosnica.
Trepere sunčane svjetlosti
kroz mladosti.
Trepere sunčane iskre
kroz svanuća.
Volim sunce
i oči čiste i jasne,
bez predaje uvijek
dočekivati nove večeri života.
Pružam svoje ruke
neutažene za ljubavlju,
dok ostavljam dio uspona
iza sebe.

8.10.1912 - 8.10.2012.

Пре сто година почео Први балкански рат

Vladislav Petković Dis (1880 – 1917)

NAŠI DANI
Razvilo se crno vreme opadanja,
Nabujao šljam i razvrat i poroci,
Podig’o se truli zadah propadanja,
Umrli su svi heroji i proroci.
Razvilo se crno vreme opadanja.
Progledale sve jazbine i kanali,
Na visoko podigli se sutereni,
Svi podmukli, svi prokleti i svi mali,
Postali su danas naši suvereni.
Progledale sve jazbine i kanali.
Pokradeni svi hramovi i ćivoti,
Ismejane sve vrline i poštenje,
Poniženi svi grobovi i životi,
Uprljano i opelo i krštenje.
Pokradeni svi hramovi i ćivoti.
Zakovana petvekovna zvona bune,
Pobegao duh jedinstva i bog rata,
Obesismo sve praznike i tribune,
Gojimo se od grehova i od blata.
Zakovana petvekovna zvona bune.
Od pandura stvorili smo velikaše,
Dostojanstva podeliše idioti,
Lopovi nam izrađuju bogataše,
Mračne duše nazvaše se patrioti.
Od pandura stvorili smo velikaše.
Svoju mudrost rastočismo na izbore,
Svoju hrabrost na podvale i obede,
Budućnosti zatrovasmo sve izvore,
A poraze proglasismo za pobede.
Svoju mudrost rastočismo na izbore.
Mesto svetle istorije i grobova,
Vaskrsli smo sve pigmeje i repove,
Od nesrećne braće naše, od robova,
Zatvorismo svoje oči i džepove.
Mesto svetle istorije i grobova
Ostala nam još prašina na hartiji,
K’o jedina uspomena na džinove,
Sad svu slavu pronađosmo u partiji,
Pir poruge dohvatio sve sinove.
Ostala nam još prašina na hartiji.
Pod sramotom živi naše pokolenje,
Ne čuju se ni protesti ni jauci,
Pod sramotom živi naše javno mnenje,
Naraštaji, koji sišu k’o pauci.
Pod sramotom živi naše pokolenje.
Pomrčina pritisnula naše dane,
Ne vidi se jadna naša zemlja huda,
Al’ kad požar poduhvati na sve strane,
Kuda ćemo od svetlosti i od suda!
Pomrčina pritisnula naše dane.
(1910.)