ПОХВАЛА

КАРАЂОРЂЕ ВОЈВОДЕ ЗОВЕ
Радослав – Мића Ђорђевић

Достојанство, образ и част –
Те златне свете јуначке речи
Од живота му беху пречи,
Сунчева жижа осветли храст!
У судњем трену зла коб одлучи,
Од братске љубави издају разлучи.
И покида танане живота нити!
Савет стараца, у страху одлучи:
Дошао на побуњеније и упропашћеније,
Лишити га жизњи Вожда – убити!
Пирову победу однесе српска неслога.
Радовањским лугом птице занемеше!
Може ли Србин од Турчина бити гори?
Звери гледаху из густе горе,
Ока ужарена и белих очњака!
Никола учини секиром и мржњом,
Што турска сабља учинила није!
Кликћу виле са Рудник планине,
Нису биле бајковите виле –
Биле јесу Србијанке миле,
Све војводе Карађорђу зваше.
Коекуде, на Опленац ми дођте!
Да вас питам шта се сада ради:
Десна руко Станоје Главашу –
Кажи мени имадеш ли знака,
Изнад главе име уклесано?
Дели Марка, Ђушу и Ивана,
Обрадицу из Велике Крсне?
Дал Азања Ђуши бисту постави,
Науму Крнари тикву код извора стави?
О, Станоје, обезглављени небу смо отишли!
Само ликом споменици вечно трају!
Хајдук Вељко с Кушљом – да ли језди?
Синђелићу Стеван на Чегру бакљу запали,
Танаско Рајић на Љубићу топове не даје!
На Опленцу ми смо на вечитој стражи
Све војводе с устаницима својим –
Ником зала не смеју чинити, коекуде,
Србију мајку од туђина бранит –
Од Лазара аманет Косова остаде,
Од јуначке крви – црвени божури –
Од имена Србин – само је јунаштво,
За Србина и другог сваког.

31.07.2010.

Ова песма је на конкурсу Савеза потомака ратника 1912 – 1920 године, уврштена у најужи избор од 15 песама за награде, од укупно 129 приспелих.