Истинита бајка Божић 66
Мојој Баки Катарини
Децембар 2002. Једанаести дан децембра. 01:17. Франц Интер (France Inter). Музика ме леди и језа се шири по мом телу. Чаробан ветрић, као овај удаљени глас, некада давно обећавао ми је лепу судбину. Окрећем број. Тражим податке о ЦД-у. Један нежни гласић, назван Романа, одговара на моје чекање. Али, на моје изненађење, Романа ме пита да ли бих желела да причам о Божићу, тек тако, на Франс Интеру. Збуњена, најпре желим да одбијем, али она инсистира. “Не знам зашто, али сигурна сам да бисте то веома лепо учинили, каже она. Прихватам. Не умем да кажем не. Иако у суштини чекам на то од… од када, заправо? Један знак са неба или један одговор на питање бачено у очај тишине у којој сам заточена. Зато што је ово што ћу вам сада испричати истинита прича.
Један Божић у мом селу, тамо, у Југославији. Сада ваља рећи – у Србији. Али не превише гласно. То још увек није најпожељније. Пст! То је јужно од Београда, на двадесет километара од македонске границе. Они који су пролазили Југославијом идући у Грчку, такође су прошли кроз моје село. Његово име? Левосоје.
Сваке недеље која претходи Божићу, два путујућа трговца, труцкајући се на леђима магарца на блатњавим путевима, силазила су у село. Настањивали су се код сељака. На свакога је долазио ред. Моја бака је често ту мисију милосрдно прихватала. Ох, у суштини, то није било тако тешко – оном спонтаношћу својственом женама Медитерана које стављају све фолклоре, све језике и све вере у исти бакрач гостопримства.
Процените сами: наруквица, огрлица, брош, оловке, свеска... Шта још знам? То је био такође њихов начин да плате преноћиште и храну, и једини начин да кажу баки хвала. Звали су је Баба.
Дарежљивост и одлична бабина кухиња били су надалеко познати и признати. Али они су бирали Бабу као гостионичарку која је била најпознатија по причама које је причала увече, пред спавање. Говорили су да је била најбоља приповедачица у пречнику од пет стотина километара. Какве су то биле необјављене приче!
Процените сами: наруквица, огрлица, брош, оловке, свеска... Шта још знам? То је био такође њихов начин да плате преноћиште и храну, и једини начин да кажу баки хвала. Звали су је Баба.
Дарежљивост и одлична бабина кухиња били су надалеко познати и признати. Али они су бирали Бабу као гостионичарку која је била најпознатија по причама које је причала увече, пред спавање. Говорили су да је била најбоља приповедачица у пречнику од пет стотина километара. Какве су то биле необјављене приче!
Дан уочи Божића, дакле, 6. јануара тамо, деда је ишао да потражи сламу у амбару. Испразнио би кухињу, која је обично била трпезарија, и сложио би сто и столице у подрум. Остављао би само пећ на дрва. Затим би приуштио себи задовољство да постави простирку од сламе у облику круга, по поду, усред кухиње. Био је поносан на свој “тепих” и понављао непрекидно: “Видели сте како је то лепа слама… она која не боде ! “ После понављања те исте реченице онолико пута колико је желео, и све гласније, да би га бака чула, упутио би јој осмех и враголасто намигнуо. У то време нисам баш најбоље разумела зашто. Сада мислим да знам зашто су толико волели сламу и зашто су истицали да не боде. Моја бака није имала плаве очи, али сам често слушала деду како је говорио: “Имаш лепе очи, знаш”. А моја бака је одговарала: “Знам, знам. Али никад се неће довољно знати.” И мој деда се смешкао.
Затим би деда ископао једну рупу од око 15 цм пречника у углу кухиње. Под није био поплочан, већ земљани. Рупа је била за игру ораха, после оброка. Бака је припремала оброк од раног јутра.
Пасуљ, пита, лиснато тесто, јаја, сир и празилук, риба, чоколадни колачи и, најзад, чувени хлеб са новчићем. Ах, тај хлеб! Благословени хлеб који би глава куће ломио пре него што би поделио по једно парче сваком члану породице, присутном или одсутном, после чега би се бака прекрстила и помолила за присутне, одсутне и сиромашне. Она или онај који би пронашао новчић, морао би да купи со, и на тај начин би купио загарантовану срећу за ту годину. Не сецам се да сам добила тај новчић. Али бака ме је уверавала: “Мали Исус има много чаробних начина да би те учинио срећном, и то целе године. Највећа срећа је здравље, осмех, а он ти је то дао. Остало је лако. Довољно је да замислиш.”
Затим би деда ископао једну рупу од око 15 цм пречника у углу кухиње. Под није био поплочан, већ земљани. Рупа је била за игру ораха, после оброка. Бака је припремала оброк од раног јутра.
Пасуљ, пита, лиснато тесто, јаја, сир и празилук, риба, чоколадни колачи и, најзад, чувени хлеб са новчићем. Ах, тај хлеб! Благословени хлеб који би глава куће ломио пре него што би поделио по једно парче сваком члану породице, присутном или одсутном, после чега би се бака прекрстила и помолила за присутне, одсутне и сиромашне. Она или онај који би пронашао новчић, морао би да купи со, и на тај начин би купио загарантовану срећу за ту годину. Не сецам се да сам добила тај новчић. Али бака ме је уверавала: “Мали Исус има много чаробних начина да би те учинио срећном, и то целе године. Највећа срећа је здравље, осмех, а он ти је то дао. Остало је лако. Довољно је да замислиш.”
Тако је рођен мој пријатељ Амизени, дечачић изашао из моје маште, а затим хероина названа Времиа, и још неки, али све то, ако ћемо искрено, су лажи које причам сама себи, што се каже, приче измишљене због дужине дана за тастатуром једног компјутера. Обавезна модернизација.
Постојао је такође и један празан тањир за случај да неко изненада пристигне. Звали смо га “тањир за сиротињу”. Усред простирке су била постављена сва јела. После церемоније додељивања хлеба, долазио је тањир за Доброг Бога. Бака би узимала један празан тањир и у њега стављала по мало од свега: од пите, неколико ораха, рибе, пасуља, и парче колача. Напунила би тањир. Слано и слатко помешано – готово нејестиво! Носила би тањир напоље, на терасу. Говорила би: “То је за Доброг Бога.” Разумела сам много касније да се Добри Бог понекад претварао у мачке јер би сутрадан тањир био празан.
После оброка, свако се наоружавао својим пакетом ораха. Битка је могла да почне! Онај који би убацио свој орах у рупу, стављао би у свој џеп остале орахе. То је налик на игру кликерима, код нас. Затим је бака причала приче читаве вечери, а дека би бринуо о огњишту. О пећи на дрва.
Бабине приче увек су имале јаку поуку. Прича из 1966. остала је заувек урезана у сећање мале српске имигранткиње, без сумње зато што је то био последњи пут да сам славила Бадње вече 6. јануара, и исто тако последњи пут са својом баком. Јер, наредних година славила сам Бадње вече и 24. децембра и 6. јануара. Али нисам примала поклоне два пута. Стигла сам у Француску када сам имала тринаест година. Нисам знала ни реч француског језика.
На крају приче, бака ми је рекла: “Видиш, Зорице, мој поклон није онај који ти сматраш поклоном. То није најлепши. Ципеле ће ускоро бити премалене за тебе, сукњица ће бити попут џепне марамице кад одрастеш, наруквицу можеш да изгубиш, огрлицу ће ти једног дана украсти, а брош ће ти досадити. Приче које сам ти причала биће увек у теби, у твом срцу и твојој глави. Једног дана, кад на тебе дође ред, ти ћеш их причати својој деци и унучићима. А ако вечерас нешто пожелиш, моћи ћеш да причаш о свом Божићу целом свету. Једног дана, неки нежни гласић тражиће да му причаш о овом свом Божићу.”
Реци, Романа, познајеш ли моју баку ?
Где си је срела ?
Где си је срела ?
Сентић Зорица
Ст Рапхаëл 2002
писано једне ноћи 11/12/2002
за Божић на Франц Интер 24/12/2002
